Sedim i gledam košulju koju trenutno šijem. Da mi je neko rekao da ću tako često praviti odeću za nekog drugog, sem sebe i još uživati u tome, rekla bih da nema šanse. Ali nikad ne reci nikad...
Od kad znam da šijem divila sam se profesionalnim krojačima, ne zbog toga kako rade, već sa kim sve moraju da rade. Još se sećam priče mog bivšeg momka kako je njegov otac, inače krojač po zanimanju, imao mušterije koje su mu donosile stvari da im skrati za 2 mm?! Ili priče jedne poznanice, kojoj su donosili prljavu (ali ono najgore moguće, bljak, prljavu) odeću na prepravku... Što zbog tuđih loših iskustava, što zbog nekoliko mojih, do skoro sam izbegavala da šijem za druge ljude.
Međutim, izgleda da mi se osladilo... Prvo sam u aprilu šila pantalonice za devojčicu, koje su bile toliko slatke da sam poželela i sebi da napravim jedne takve. (To se, naravno, nije desilo.) A onda, sam u septembru pravila mušku košulju. Isti model i za istu osobu, pravim i sad, ali od plavog puplina. Možda ovo nekom ko stalno šije za druge zvuči smešno, ali meni koja sam to konstantno izbegavala, ovo je ozbiljan pomak...
Takođe, ono što sam shvatila iz cele ove šijem/ne šijem za druge situacije, je da volim da šijem za drage ljude, zapravo mnogo volim, toliko da ako mi je neko drag, radiću za tu osobu i besplatno. Ali, ako je neko davež, nema tih para koje će moju motivaciju izvući iz minusa. Odnosno, uradiću ja to nekako, ali će biti miljama daleko od onoga kako ja to mogu...
Нема коментара:
Постави коментар