Uvek sam se divila devojkama koje po ciči zimi nose lagane haljine kombinovane sa debelim pletivima i vunenim kaputima. Slojevitost te kombinacije mi je izgledala fantastično, ali se nikad nisam usuđivala da tako nešto ponesem. Kao glavni razlog tome, bila je činjenica da je meni večito hladno, pa nošenje haljine od oktobra do maja nije dolazilo u obzir. Nije da nije bilo pokušja. Čak sam pre par godina kupila jednu haljunu, pa zatim i sašila nekoliko toplijih sukanja, ali sve bi se uglavnom završavalo neslavno. Jedno nošenje i to je to...
Sve do ove jeseni, kada sam se na rasprodaji u Italtesu zaljubila u tkaninu sa slike. Pošto je situacija takva kakva jeste, a nije dolazilo u obzir da je ostavim u radnji, morala sam da se žrtvujem... Bar u svojoj glavi.
Dugo sam tražila odgovarajući model i na kraju se odlučila za kroj iz Burde 11/2016. Originalna haljina nema postavu, ali ja sam mojoj stavila. Postavila sam sve sem rukava. Materijal je poprilično providan, pa sam mogla da biram između šivenja postave direktno u nju ili pravljenja kombinezona. Pošto je u pitanju zimski model, odlučila sam se za prvu, malo komplikovaniju opciju. Pod pojmom komplikovanije podrazumevam krojenje, jer to raditi sa elastičnom postavom zahteva debele živce. Što se šivenja tiče, nije bilo nekih većih problema. Na vreme sam se obezbedila iglama za žersej, tako da nije bilo povlačenja niti i sličnih poteškoća koje se dešavaju kad igle nisu odgovarajuće.
Sad, dok je gledm, zaista sam ponosna na sebe. Takođe, drago mi je zbog odluke da odstupim od originalnog kroja i sašijem joj postavu. Kad je hadno napolju ja i pored nje obučem kombinezon. Što je sigurno, sigurno je. Sloj više ne može da škodi...
Нема коментара:
Постави коментар