Analogni fotoaparat

Juče sam od tate dobila fotoaparat. Analogni. Njegov stari Zenit 11.

Ako kažem da nisam bila oduševljena slagaću vas. Jer taj aparat me je pratio kroz celo detinjstvo. Svi rođendani, letovanja, druženja zabeležavani su tim aparatom. S druge strane, drago mi je što sam ga dobila i zbog istorije koju taj aparat ima. Tata ga je kupio u Rusiji 1988., a u Jugoslaviju ga je prošvercovao u samovaru. On kaže kako je tad vredeo kao jedna dobra ruska plata i kako je bio jedan od modernijih modela, zbog foto ćelije koju na sebi ima.

Kad danas vidim ovaj aparat, ne mogu a da se ne setim nestrpljenja koje je vladalo dok čekamo da vidimo fotografije. A isto tako se sećam i da nam se par puta dogodilo da te fotografije ne stignu, jer je tata osvetlio film ili mu se isti otkačio. Mama bi najviše šizila u takvim situacijama, posebno ako se radilo o fotografijama s njihove godišnjice braka i onim s Bokeljske noći... Čak se i juče setila tih fotografija i nije mogla da podnese, a da ga opet ne izgrdi.
Zbog takvih momenata i jeste divno imati analogni fotoaparat. Mislim, ne zbog pridika, već zbog slatkog isčekivanja. To se s pojavom digitalnih aparata skroz izgubilo. Danas sa ovim  čudima sve se završava na klik, i  svi odmah trča ka tebi da vide kako su ispali. Nema tu nikakve čarolije.

Zbog te čarolije, ja sam juče popodne trčala do foto radnje po film. Ovih dana ću vežbati fotografisanje, a rezultate ćete videti uskoro. Nadam se. Ako sam dobro stavila film... ;)

 

P.S. Moj blog je danas napunio dve godinice... :)