Recept za vikend, pardon život

Kažu: "Ne sudi o knjizi po koricama", e pa ja sam se u ovu zaljubila baš na osnovu njenih korica. Slika italijanskog sela na obali  prosto me je vukla da pročitam sinopis. Ko bi slikama Italije mogao odoleti?!

Dok sam ga čitala prvo što mi se dopalo je da se nigde nije pominjao Njujork. Zatim nije bilo Pradinih cipela. Opsednutosti kupovinom. Glavna junakinja nije bila novinarka, PR, ili već nešto tome slično, koja bi sebe smatrala luzerkom, ali koja bi naravno na kraju ipak završila sa najboljim frajerom, naravno vlasnikom multinacionalne korporacije. Ne, sinopsis knjige "Recept za život", autorke Niki Pelegrino, nije imao ništa od toga.

U njemu su se pominjale devojka i starica. Devojka Alis, koja hoće da iskoristi život koliko god može, jer zna koliko se on lako može izgubiti, i zna kako oseća da živi punim plućima dok kuva. Starica Babeta, koja je život provela obrađujući vrt male vile na italijanskoj obali, kako bi hranila porodicu koja je sad otišla od nje.

Jednog leta njih dve se upoznaju u oronuloj mediteranskoj vili i otkrivaju da govore zajedničkim jezikom, jezikom hrane. Tamo, pod vrelinom sunca Italije, ili u hladovini nara njih dve progovaraju o tajnama, strahovima i nadama...

Dok sam čitala sinopsis, slike su bile tako stvarne da sam jedva čekala da pročitam knjigu. A kad sam počela da je čitam ta slikovitost me je nateralea u pretraživanje interneta, ne bi li saznala što više o Maratei, gradiću koji u knjizi glumi Triento u kome se dešava radnja, koji sam upisala i podvukla na svoju listu mesta koja moram obići.

Iskreno, praporučujem ovu knjigu, posebno ako ste opsednuti poslom, niste u braku, bliži vam se trideseta ili imate osećaj kako treba da se iživite (to je moja grupa). Uzmite je i pravac najbliža klupa u parku. Ko zna, možda vam promeni ugao gledanja na svet, ili bar nađete destinaciju za neki naredni godišnji odmor. Kako god, sigurna sam da, dok je budete čitali, nećete je ispuštati iz ruku.